U pro­sto­ri­ja­ma NU „Umjet­nost bez gra­ni­ca” odr­ža­no je autor­sko ve­če pi­sca Bo­ži­da­ra Ni­ko­li­ća Čar­li­ja. O tom pje­sni­ku, pi­scu i spor­ti­sti go­vo­ri­li su pi­sac Še­ki Mu­sić i pi­sac i no­vi­nar Jo­van­ka Lju­ben­ko Ma­tu­no­vić.
Pri­sut­ne je u ime or­ga­ni­za­to­ra po­zdra­vi­la pred­sjed­ni­ca NU „Umjet­nost bez gra­ni­ca” Ve­sna Le­ko­vić.
Pred­sta­vlja­ju­ći auto­ra, Mu­sić je ka­zao da je knji­ga „Be­sje­da o bi­ti­sa­nju” na­sta­la na Ce­ti­nju pri­je 15 go­di­na.
–Taj pe­ri­od u na­šim ži­vo­ti­ma ni­je ma­li, ali ga raz­li­či­to no­si­mo kao te­ret. Bi­ti­sa­nje o ko­jem u svo­joj knji­zi go­vo­ri Čar­li ne­ko­me je ma­nje kom­pli­ko­va­no. Ipak, on je uspio da na­pra­vi re­cept po ko­me se mo­že u osva­ja­nje ži­vo­ta. U knji­zi Bo­ži­da­ra Ni­ko­li­ća Čar­li­ja mo­to je „Svom ži­vo­tu i se­bi, a po­ne­što i te­bi”. U skla­du s tim, i na­ma je da­to da pred­sta­vi­mo Čar­li­ja, ro­đe­nog 1959. go­di­ne u Pe­ći, sta­nov­ni­ka Ba­ra du­gi niz go­di­na. Ka­ko je na­ve­de­no u pje­sni­ko­voj bi­o­gra­fi­ji, stva­ra­la­štvom se ba­vi već 20 go­di­na, pi­še po­e­zi­ju i pro­zu, ne­ko­li­ko pje­sa­ma je ob­ja­vio u Knji­žev­no- pro­svjet­noj za­jed­ni­ci iz Plje­va­lja. Ne zna­ju­ći da će­mo jed­nom bi­ti u istom okru­že­nju, ta­da sam se od­lu­čio da ga pro­te­ži­ram, i ni­je mi žao. Na­šli smo se u istom du­hov­nom kru­gu pod mo­tom „Umjet­nost bez gra­ni­ca” – ka­zao je Mu­sić.
Kra­tak pri­kaz Čar­li­je­ve po­e­zi­je na­dah­nu­to je pro­či­ta­la no­vi­nar­ka i pu­bli­ci­sta Jo­van­ka Lju­ben­ko Ma­tu­no­vić.
–Ka­da ne­ko u na­slo­vu na­zna­či fi­lo­zof­ski te­šku di­le­mu, on­da je si­gur­no is­ku­stve­no za­vu­kao ru­ke u dže­po­ve onog na­šeg ži­vo­ta uvu­če­nog u kra­ju ži­vo­ta­re­nja, pa po­ne­kad i ne­raz­re­ši­vih di­le­ma, pre­te­ških čo­vje­ku i nje­go­vom or­gan­skom vi­je­ku. „Be­sje­da o bi­ti­sa­nju” sva­ka­ko je da­ta kao iza­zov ri­jet­ki­ma ko­ji bo­žan­skim pro­vi­đe­njem ima­ju te­ži za­da­tak da sva­ko­dnev­no od­go­net­nu taj­nu i smi­sao po­sto­ja­nja. Po­sto­ja­ti uz me­lem­ni­ce, oblo­ge po­e­zi­je, zna­či pri­hva­ta­ti uz­vi­še­ni­ji i sku­plji, ali za­to i dje­lo­tvor­ni­ji re­cept za bolj­ku du­še, nje­nu za­pi­ta­nost, di­le­mu, ne­pri­sta­ja­nje, u ko­nač­nom, i mi­re­nje sa onim što nam je da­to na ču­va­nje i bri­gu. Bri­žan nad oni­ma ko­ji još uvi­jek ni­su to­li­ko mu­dri da spo­zna­ju ovo­ze­malj­ske taj­ne, Bo­ži­dar Ni­ko­lić Čar­li se oprav­da­no od­lu­čio da u ne­kim od­go­net­ka­ma da i sop­stve­ni do­pri­nos. Ja iz­u­zet­no po­štu­jem ta­kve lju­de. Ni­ma­lo ih ne sa­ža­li­je­vam, ali im se bes­kraj­no di­vim. Uosta­lom, svi­ma nam pri­pa­da u za­da­tak da ču­je­mo svo­je ma­le pip­ke, ali ri­jet­ki uspi­je­va­ju da iz dvo­bo­ja sa sa­mim so­bom iz­vu­ku na­ra­vo­u­če­ni­ja – is­ta­kla je Ma­tu­no­vi­će­va.
Ka­ko je do­da­la, tra­ja­nje čo­vje­ko­vo za­i­sta je spe­ci­fič­no i vr­lo de­li­kat­no za­ni­ma­nje, pa za­to i pra­vo na be­sje­de ima­ju oni me­đu na­ma ko­ji su pri­hva­ti­li da sa spo­red­ne i te­že stra­ne uđu u va­gon ko­ji upra­vlja ne­do­ku­či­va si­la.
–Za­to se Čar­li s pra­vom pi­ta u pje­smi „Že­ljo” da li da ži­vo­tu na­ne­se sra­mo­tu ili ži­vo­tom da sru­ši gol­go­tu. Ni­je li ta­kva za­pi­ta­nost svi­ma na­ma ob­ja­šnja­va­nje taj­ne na sop­stve­ni i uz­vi­še­ni pot­pu­no fi­zič­ki na­čin? Za­to pje­snik ni­je po­gri­je­šio u na­slo­vu „Be­sje­de o bi­ti­sa­nju”. On u kro­je­nju sti­ho­va ima još mno­go to­ga da pri­ši­va i ta­na­no skra­ću­je ili pro­du­ža­va, ali je na do­brom pu­tu, na pra­voj sta­zi, i svje­stan sva­ke kri­vi­ne ko­ja pru­ža za­plet i iza­zov, iza­zva­ne Čar­li­je­vim du­hom. Za raz­li­ku od Čar­li­ja, ko­ji je po­bje­đi­vao na in­ter­na­ci­o­nal­nim sport­skim tak­mi­če­nji­ma, me­ne su obič­no po­ga­đa­li u onom „iz­me­đu dvi­je va­tre” i da­va­li mi pe­ti­cu iz fi­zič­kog sa­mo da mi ne uru­še sta­tus vu­kov­ca. On je, pak, su­per­i­or­ni­je „iz­me­đu dvi­je va­tre” do­spio na sam rub i sa tog svog spo­znaj­nog bri­je­ga po­čeo da po­ru­ču­je sti­ho­vi­ma – ka­za­la je Ma­tu­no­vi­će­va.
Pro­mo­ci­ju Čar­li­je­ve knji­ge upot­pu­ni­li su svo­jim sti­ho­vi­ma Ran­ko Ra­do­vić i Mi­la­din Tri­fo­vić. Sti­ho­ve su re­ci­to­va­li i Vla­di­mir Ce­ro­vić Ce­ro i Vas­ko Jan­ko­vić.D.S.


Bar ga pri­hva­tio kao svog

Čar­li je re­ci­to­vao sti­ho­ve svo­jih omi­lje­nih pje­sa­ma iz knji­ge, a me­đu nji­ma i pje­smu o Ba­ru, „gra­du lje­ko­vi­te du­še”, u ko­jem ži­vi 42 go­di­ne.
–Bar me je pri­hva­tio kao svo­je če­lja­de, ro­đe­no u Crm­ni­ci ili ne­gdje na ovim pro­sto­ri­ma – is­ta­kao je Čar­li.